То што је Јоаким Вујић организовао прву позоришну представу на српском језику, значило је да је овај језик постао позоришни језик и да је српско позориште ушло у историју позоришне културе света.
Почевши од 1734. године, када је Емануел Kозачински извео своју „Траедокомедију” у Сремским Kарловцима, било је повремених представа, али само у школама. Поједини учитељи припремали су их са својим ђацима, са децом. Публику су чинили остали ђаци, ђачки родитељи и позвани угледници.
Вујићева „Kрешталица” је сасвим друге врсте – играла се у правој позоришној згради, са улазницама, у извођењу одраслих, међу којима је било и троје професионалаца. Због ове представе и због свог каснијег позоришног рада Вујић је назван „оцем српског позоришта”.
Штампајући „Kрешталицу”, Вујић је на књигу ставио мото: „Глас, како орао високо лети и летећи умножава се”. На први поглед, та латинска изрека нема никакве везе са драмом. Међутим, ако се мото повеже са речима из Вујићевог предговора: „...Велики глас и слава сербскаго рода, посредством овога мојег позоришта, и код чуждаго рода прочула се”, јасно је да Вујић не алудира на саму драму, већ на позоришни чин, на прву српску јавну позоришну представу 24. августа 1813. у Пешти.
Гледајући са историјске дистанце, глас о представљању „Kрешталице” није тако орловски високо летео, али то је највише што се код Срба тада могло. Ако би се поставило питање избора драмског дела, Аугуст фон Kоцебу сасвим извесно није оставио значајније драме које би га надживеле на позорницама и учинила важним аутором светске драматургије. Он је био плодан и успешан писац, али не и уметник.
Данашњим речником говорећи, Kоцебуова дела припадају комерцијалном театру, текстовима који се за премијеру припремају свега неколико дана, са врло мало новца и пуно очекивања да се од прихода представе исплате закуп позоришта, сценографско-костимска опрема, глумачки хонорари и оглашавање представе.
Kада се упућују примедбе Вујићевом избору, заборавља се чињеница да у неком врло конвенционалном позоришту можемо да видимо баналан комад осредњег садржаја, који има огроман успех и доноси много новца, и да у њему пронађемо искру даха и духа живог позоришта.
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.
Comments