Албанске старешине су се подигле против Милутина, али је њихов покрет, без подршке Филипа Тарентског, био осуђен на потпуну пропаст, тако да је краљ Србије чак успео и да овлада неким градовима на простору данашње Албаније. О својој снази и држави у то доба, Милутин је оставио забелешку на сребрном олтару који је поклонио цркви светог Николе у Барију, на коме је забележио да је господар земље од мора све до реке великог Дунава.
У првој половини 1319. године Карло Роберт је отпочео своју офанзиву на краљевину Србију. Његове снаге су на јуриш заузеле Београдску тврђаву, коју је Милутин ојачавао за одбрану и спалиле је, после чега су загосподариле Мачвом. Међутим његове трупе су након тога сузбијене, тако да су у зиму 1320. године обновљена непријатељства која су на крају окончана трајним угарским заузимањем Мачве и Београда од чега је створена Мачванска бановина, на чије чело је постављен Павле Горјански.
Поред војних напада, Карло и папа су покушали да прошире коалицију католичких снага (пошто је Младен II потучен, а Филип Тарентски заузет својим проблемима) позивајући владаре Чешке, Пољске, Немачке и Корушке да се прикључе рату против рашког неверника. Милутин је током 1320. године дозволио, на инсистирање архиепископа Никодима и светогорских калуђера, свом сину Стефану да се врати из Цариграда у краљевину Србију. Том приликом му је дао на управу жупу Будимље на Лиму, док је уз себе задржао његовог сина и каснијег цара Душана.
Исте године су у Византији отпочели сукоби између Андроника II и његовог наследника и унука Андроника III (савладар 1321-1328, цар 1328-1341) око власти. Током тих збивања, Милутин је у Цариград послао калуђера Калиника да од византијског цара затражи повратак 2.000 куманских најамника које му је Милутин позајмио за борбе у Малој Азији. Ова јединица је лако могла однети превагу у грађанском рату двојице Андроника, тако да су сарадници млађег отпочели преговоре о преузимању тих 2.000 куманских најамника.
Милутин је показао спремност на такав договор, тако да је требало да на граници две државе дође до сусрета младог Андроника и Милутина на коме би се уговориле одредбе уговора. Међутим до сусрета није дошло, пошто су се сукоби у Византији привремено окончали средином 1321. године, тако што је међу двојицом Андроника постигнут споразум којим је млађи постао савладар и добио на директну управу целу Тракију и делове Македоније, чиме је и нестало потребе за ангажовањем додатних снага.
Током јесени, Милутин је изненада доживео апоплектички удар који му је одузео моћ говора и бацио га у постељу. Издахнуо је 29. октобра 1321. године у свом дворцу у Неродимљу, недељу дана након завршетка Грачанице и Андрониковог поклона у виду манастира светог Николе код Сера. Његова изненадна болест и несређени наследнички односи створили су прави метеж у држави, тако да су пљачкашке чете напале чак и спровод који је преносио његово богато украшено тело из Неродимља у његову задужбину манастир Бањску.
Две и по године после његове смрти, црква га је канонизовала као светог краља. Његово тело је пред Косовски бој 1389. године пребачено из Бањске у Трепчу, да би пред османском најездом 1460. године било пренето у Средац (данашњу Софију), у цркву Свете Недеље која се по његовим моштима још назива и црква светог Краља.
Мошти Светог краља су пренели у Софију калуђери Јоаникије, Спиридон и Јоаким. Почетком 21. века, вођени су разговори о томе да се део његових моштију пребаци у обновљени манастир Бањску.
*
Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.
Comments