Између 1693. и 1695. године, Аустријанци у борбама са Турцима нису имали скоро никаквих успеха. Покушај из 1693. године да се дочепају Београда, завршио је неуспехом. Велики везир Хајрул-билад је тада назвао Београд "местом среће", па је и сам султан Ахмед II дошао у град, да покаже своју радост због успеха у одупирању Аустријанцима.
Турци су током 1692. године постигли извесне успехе и према Млечанима. Сулејман-паша Бушатлија напао је у септембру Црну Гору и без муке стигао до Цетиња. Млечани су били присиљени да предају то место, али им је било дозвољено да из њега изведу своју посаду. Полазећи из манастира, они су га минирали и нанели губитке Турцима, који су унутра улазили не слутећи шта их чека. Исто ће учинити касније и у требињском манастиру Тврдошу, у намери да се Турци тамо поново не учврсте. Млечани су више среће имали у долини Неретве, где су у лето 1694. освојили Читлук и Габелу.
Почетком 1695. године, на турски престо дошао је борбени Мустафа Други. Ношен жељом да поправи грешке својих претходника и да удахне нови дух целој царевини, он се лично ставио на чело војске. Глас о његовој активности и енергији стигао је и до Аустрије и њене престонице. Већ крајем фебруара те године, патријарх је добио потврду свог права да именује епископе и да ти епископи имају прво каноничке визитације. У исто време, Срби су били ослобођени плаћања десетине католичком клиру.
Аустријска бојазан показала се као потпуно оправдана. Неуспеси њене војске у Банату и Ердељу, 1695. и 1696. године, могли су компромитовати ако не цео исход, а оно добар део дотадашњих резултата овог дугог рата. Како би поправили свој положај, Аустријанци су 8. фебруара 1697. склопили савез са руским царем Петром Великим, несвесни тада у правој мери опасности којој се излажу, уводећи ту силу у решавање турског питања и власти на Балкану.
Велика срећа за Аустријанце је било то што су у својој војсци добили младог војсковођу Еугена Савојског, француског племића, за кога његова отаџбина није имала достојно запослење. Он је примио команду у лето 1697. године, а већ 1. (11.) септембра успео да потпуно разбије турску војску код Сенте, коју је водио сам султан.
После те победе Еуген је кренуо са свега 6.500 људи на вратоломан поход у средиште Босне, знајући да је босански паша страдао у борби код Сенте. На том походу није наишао ни на какав отпор, сем код Врандука. У Сарајево је стигао 13. октобра, где је три дана харао градом. Већ првог дана град је био запаљен. Строге мере биле су правдане тиме што су Турци ранили аустријске парламентарце.
При пожару, у лако запаљивој вароши, где су куће биле махом од дрвене грађе и слабог ћерпича, страдали су подједнако и хришћани и муслимани. Из опљачканог града принц Еуген је повео са собом известан део православног и католичког живља, да га насели по Угарској. Међутим, они су касније једва дочекали да се врате у Сарајево. Велика породица Будимлића добила је тада овај надимак, као сећање да су једно време провели као Будимци.
(Наставак следи)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.
Comments