После заслуга у бици код Сланкамена, Срби су, подстицани од стране грофа Ђорђа Бранковића, тражили све енергичније да се реши њихов положај и да гроф преузме дужност народног представника.
Бранковићу је било дозвољено да станује у једном хотелу, да прима контролисане посете и да се полуслободно креће, али Аутријанци нису хтели потпуно да га ослободе. Верујући да се постепено приближава свом циљу, он је себе сматрао неком врстом господара и титулисао се као "самодржавни деспот земљи славеносрпској и всего Илирика", и то "милостију Божијеју".
Врло моћни чиниоци међу угарским сталежима, а још више на царском двору, налазили су, да су учињени уступци Србима ишли предалеко, да они стварају државу у држави, и да као "шизматици", с нарочитим повластицама, уносе незадовољство међу друго становништво. Њихову војничку вредност они су потцењивали, тврдећи да Срби нису права војска и да им нарочито недостаје потребна дисциплина. За српско свештенство тврдили су да је неуко и порочно, а да сам народ није много поуздан.
Један део тих прекора био је тачан, али уопштен и једностран. Међу српским избеглицама, које су веровале да је њихово склањање у Аустрију само привремено, било је доста оних који су живели од данас до сутра. Из службених кругова поручивало се и наглашавало, да је наставак борбе стално у плану, тако да се људи нису могли лако снаћи и почети нове послове. Привременост је постајала сталност. С тим су долазиле остале незгоде.
Дугогодишње ратовање, напуштање кућа и своје средине, немаштина и непредвидивост људске нарави која прати све ратове, имали су последице и код Срба. Јеромонах Михаило Рачанин, један из круга бољих и некако збринутих, јадао се 1695. године како наши људи живе "у великом утеснењу, лишени својих домова и манастира, и сваког добра, а овде никакво добро нису приобрели". Године им већ пролазе "по злу добра чекајући, и не дочекасмо."
Нарочито је био активан католички клир, на чијем челу је био непомирљиви кардинал Леополд Kолонић. Годину-две дана после царских привилегија, његови људи су их отворено кршили. За сремског унијатског епископа био је постављен 1693. године Петар Љубибратић. Исте године печујски суд донео је одлуку, по захтеву бискупа Матије Радоњаја, да се протерају сви Срби из тог града, "као шугаве овце из стада".
Било је и других насртаја. У исто време и српска милиција укинута је као самостално тело и стављена под врховну команду царских генерала. У Бечу се, сем тога, узимао у обзир и план да се српска насеља разбију тако што би се Срби разбили у колоније.
Kао одговор на све то, дошле су тужбе српских представника и њихов захтев, формулисан на збору у Баји 1694. године, да остану у заједници и да им се да одвојено земљиште, и то Мала Влашка, између Саве и Драве. Ставови су били јасни: Срби траже, проширујући своје захтеве, свој аутономни положај у пуном смислу те речи, са својом црквеном и световном влашћу, са својом полицијом и својим подручјем.
Беч, мада им је давањем привилегија признао засебан положај, жели да ту самоуправу што више ослаби и ограничи. Борба ће се, тим поводом, водити практично столећима. Kада би им Срби били потребни, Беч је пристајао да им, с времена на време, обнови привилегије и с ласкањем давао нова обећања, али чим би опасност прошла, Аустријанци су на све начине настојали да изиграју своја обећања.
(Наставак следи)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.
Kommentare