У културној рубрици београдске "Политике" објављен је интервју са Светиславом Недучићем, књижевним преводиоцем из Мађарске, захваљујући коме је читалачка публика у овој земљи до сада имала прилике да се упозна са књижевним делима десетина српских писаца, укључујући и наше класике. Књиге су објављене уз помоћ српских самоуправа, док мађарски издавачи веома ретко објављују преводе дела српских аутора, каже Недучић.
Светислав Недучић из Макоа се преводилачком послу посветио пре више деценија волонтерски, вођен ентузијазмом и љубављу према нашем језику и књижевности. У разговору за „Политику“ он је рекао да данас није лако пронаћи издаваче за српске наслове у Мађарској, али да му то често полази за руком и да његови суграђани радо читају наше писце.
Живите у Макоу, где се српски језик не може тако често чути. На који начин сте свих протеклих година одржавали везу са матерњим језиком и како то данас чините?
То је тешка и дуга прича. Укратко, рођен сам у српској породици. Истина, моја мати је румунског порекла, али је са мојом сестром и са мном говорила само српски. Тако је и сама врло добро научила наш језик.
До своје 20. године живео сам у породици где је свакидашњи говор био српски. Касније сам радио у предузећима искључиво са Мађарима, изузев петогодишwег периода када сам становао у Чанаду и радио у школи, као директор. Након тога, моје радно окружење је било мађарско, читавих 25 година.
У Макоу, где смо се преселили пре неколико година, живи неколико Срба, пореклом из Војводине. Неке од њих познајем, али како нису моје животне доби, ређе се састајемо. Ипак, када се видимо, разговарамо на српском. А матерњи језик сам сачувао тако што сам много новина и књига читао у оригиналу.
Шта је највише утицало да почнете да се интересујете на српску књижевност?
Учио сам четири разреда у српској школи, у учионици заједно са ђацима шест разреда. После сам наставио у школи на мађарском језику и тако све до универзитета. Kњиге су ме од детинства интересовале. Као основац сам штедео новац да купим неку од књига које су у оно време продавали за три форинте. Био је то пројекат „Јефтина књижара“, који је дуго трајао, и ја сам се за то време снабдео књигама за једну мању библиотеку.
Интересовала ме је и српска књижевност, али педесетих година у Мађарској није било могуће добити српска издања у књижарама, чак ни у Сегедину. Прве књиге су се, ваљда крајем педесетих, појавиле у једној сегединској књижари, у врло малим броју. Чим би се нека књига појавила, ја бих је куповао и читао, а понекад покушавао и да преводим на мађарски.
И док сам радио, преводио сам књиге, али тада само у деловима. Оставио сам да их завршим када одем у пензију, али данас, нажалост, те књиге више нису актуелне. И тако сам читањем и превођењем сачувао знање српског језика, који за мене је најлепши на свету.
Kако се јавила ваша жеља да преводите дела наших писаца на мађарски?
Она је постојала од давнина. Осетио сам шта значи превод још у основној школи, у четвртом разреду, када смо из земљописа добили уџбеник на мађарском језику. У разреду нас је било двоје, једна девојчица и ја. Тада ми је учитељ дао задатак да, да лекцију по лекцију, преводим књигу на српски језик. И тако, то ми је био први превод у животу.
Тај превод ипак није био самосталан, јер су ми помагали отац и сестра. Мени се то веома свидело, па сам у каснијим годинама покушавао да самостално преводим понешто. Било је ту и превода са руског и енглеског језика. То сам чинио зато што они за које сам преводио, наравно, нису знали тај језик, а ја сам желео да и они уживају у читању као што сам и ја.
Превођење дела наших писаца започео сам крајем педесетих година, кад сам нашао прву српску књигу. Мислим то је то била збирка прича Лазе Лазаревића и једну од њих, која ми се посебно свидела, одлучио сам да преведем. Наслова се више не сећам, али знам да је била нека тужна прича о малишану, који је радио у циркусу, на трапезу. Био сам веома срећан када је мој превод прочитала једна девојка пред публиком. И данас ми је превасходни циљ да мађарски читаоци упознају српску књижевност.
Kоја сте дела српских писаца до сада превели на мађарски?
Највише сам преводио сатиру и афоризме Александра Чотрића. Са српског сам превео и афоризме словеначког писца Жарка Петана и руског аутора Аркадија Давидовича. Даље, од Чотрића сам превео "Игру речи", па "Запорошца на врху Арарата”, „Речи љубави” и још неколико издања. Такође сам превео две књиге афоризама Сенке Павловић, за време пандемије. Ту су и књиге Иве Андрића "Приче о градовима", Бојана Љубеновића "Писма из Србије", „Изабране приче” Бранислава Нушића, „Јеретичка прича” Бранка Ћопића, „Kвадратно дисање” Данијеле Репман, збирке прича Kарла Минића, Јелене Ленголд, Љубинке Перинац Станков и Kарла Минића... Можда је једна од најзначајнијих књига изабраних прича Радоја Домановића, на близу пет стотина страна. Томе треба додати и већи број преведених књига које чекају објављивање у Мађарској.
Kако публика у Мађарској прихвата преводе које објављујете?
Публика у Макоу је дивна. Kада се сретнемо у граду или чујемо телефоном, поздрављају ме и одмах крене прича о последњем преводу који су читали или слушали на књижевним вечерама, а после се интересују за моје даље планове. Та сусретања су незаборавна.
Постоји ли нешто што вам приликом превођења представља потешкоћу?
Имам прилично добре речнике, али су писци, наравно, даровити и образовани људи па знају и неке архаичне речи и изразе које састављачи речника изостављају, вероватно зато што их данас мало ко користи. Наравно, ту су и нови изрази, којих такође нема у речницима. У таквим случајевима најпре покушам да на основу комплетне реченице схватим на шта се односи та непозната реч. У највећем броју случава успем, али и тада ипак потражим писца и упитам га да ли сам у праву.
Kако изгледа пут једног рукописа, од када ставите тачку на превод, па док он не буде објављен? Да ли имате сталну сарадњу са неким мађарским издавачем?
Сталну сарадњу са мађарским издавачима немам. Раније сам покушавао, али то није једноставно. Једни кажу да преводе не штампају како би се лишили могућих компликација око ауторских права, са писцима и њиховим издавачима, док од неких добијам одговоре да књиге аутора из словенских земаља не објављују без „мотивације”, односно финансијског учешћа спонзора које треба наћи. Нису ретки ни они који уопште не одоговоре. Зато сам се ослонио на српске самоуправе у Мађарској као издаваче. Оне, појединачно или удружене, повремено издају дела наших аутора на српском језику, и моје преводе на мађарски. Неколико таквих књига објавила је и Самоуправа Срба у Мађарској, која је кровна организација наше мањине.
У околини Макоа излазе два књижевна часописа који објављују моје преводе. Један је у Вашараљу, а други у самом Макоу. То су часописи „Вашархељски хоризонт“ и „Марошвидек”.
Често учествујете и на промоцијама књига и часописа у Макоу. Kако тумачите чињеницу да за такве догађаје увек влада велико интересовање публике?
Имали смо промоције више књига у Макоу и у Апатфалви. У првим годинама није било великог интересовања публике, али када су видели да су у питању преводи најбољих хумориста и писаца, почели су масовно да долазе и заволели су дела наших аутора. Откад приређујемо промоције књига и часописа, а има томе већ десет година, навикли су да тамо могу да погледају и добију оно о чему су већ информисани и што им се допада.
Kакви су вам даљи планови, када је реч о преводилаштву?
Волео бих да наше мађарске суграђане у Макоу и у Апатфалви, а и шире, наравно, и даље упознајем са нашим књижевним великанима и њиховим драгоценим делима. Надам се да ћемо пронаћи издаваче и за она дела која сам већ превео на мађарски, а која још нису објављена.
Comments