После великих успеха које је са својим композицијама доживео у Загребу, Петар Коњовић је кратко време (1918) боравио је у Новом Саду, а затим одлази за Београд, где је радио као инспектор Уметничког одељења Министарства просвете.
У јесен 1920. Коњовић у Београду приређује концерт својих дела, а затим са виолинистом Златком Балоковићем и пијанистом Вјекославом Краусом креће на шестомесечну турнеју по Швајцарској, Француској и Енглеској.
По повратку у земљу, једно време је био управник Народног позоришта у Новом Саду (од 21. II 1921. до 31. XII 1921), када је организовао и прославу 60-огодишњице овог театра. Од 1919. до 1921. био је и члан Управног одбора ДСНП-а. За директора Опере загребачког Хрватског народног казалишта именован је 1. јануара 1922. и ту дужност је обављао до 1926, са тромесечним прекидом 1924, када се усавршавао у Италији.
Од 1927. године радио је као управник Народном казалишту у Осијеку, настављајући да га води до 1934. У то време довршио је и своју другу оперу – Кнезод Зете. Интензивно је радио на скупљању народног мелоса из свих југословенских крајева, а посебно из јужних српских предела, највише из околине Врања.
Од 16. фебруара 1933. био је интендант загребачког Хрватског народног казалишта. У Београд се враћа 1939. године, када се запослио као редовни професор и ректор Музичке академије. На том положају је остао до 1943. и ову дужност преузео је после ослобођења Београда, обављајући је до 1947. године. Наставио је да ради као професор до 1950, када је пензионисан.
За члана Чешке академије наука и уметности изабран је 1938, а 1946. за редовног члана Српске академије наука. Тада постаје и секретар Одељења ликовне и музичке уметности, а 1948. управник Музиколошког института САНУ.
Као композитор, био је под утицајем Леона Јаначека, Мусоргског и Бородина, а инспирацију за своје композиције налазио је у народном мелосу. Поред Милошеве женидбе написао је и опере (за које је писао и либрета): Кнез од Зете (по Максиму Црнојевићу Л. Костића), Коштана (по Б. Станковићу) и Сељаци (по Ђиду Ј. Веселиновића и Д. Брзака). Његова последња опера, Отаџбина, на текст Смрт мајкеЈуговића И. Војновића, једина није изведена на сцени, док су остале доживеле премијере: Кнез од Зете 1929, Коштана 1931. и Сељаци 1952, а 1962. је била изведена балетска премијера Симфонијски триптихон.
(Наставак следи)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.
Commentaires