Борислав В. Пекић, од чијег рођења је прошло тачно 90 година, био је један од најзначајнијих српских књижевника 20. века: романсијер, драмски писац, филмски сценариста, академик. Добитник је НИН-ове награде за роман Ходочашће Арсенија Његована из 1970. године и низа других признања.
Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Његова најпознатија дела су Златно руно, Беснило, Одбрана и последњи дани, Како упокојити вампира, Атлантида и Време чуда. Од 12. децембра 1985. био је дописни члан Српске академије наука и уметности.
Рођен је у Подгорици 1930. године. Његов отац, Војислав Д. Пекић је у Краљевини Југославији био високи државни чиновник, тако да су од Бориславовог рођења до 1941. живели у Старом и Новом Бечеју, Мркоњић Граду, Книну и Цетињу. Почетком Другог светског рата, италијанске окупационе власти су их протерале из Цетиња за Србију.
Његова породица се настанила у Баваништу (јужни Банат), а 1945. се одселила у Београд. По пресељењу у главни град, 1945. године, образовање је наставио у Трећој мушкој гимназији, где је матурирао 1948. Убрзо после тога је био ухапшен:
„Био сам члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије. Ухапшен сам 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним делима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом ми је на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне. Помилован сам 29. новембра 1953. године.”
Као припадник СДОЈ-a осуђен је на 15 година робије са принудним радом. Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш, а помилован је после пет година, 1953. За време тамновања зачете су многе идеје које је после развио у својим главним романима.
Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду (1954-1958). Године 1958. оженио се инжењерком архитектуре Љиљаном Глишић, сестричином др Милана Стојадиновића, који је био председник владе Југославије (1935-1939) и министар финансија. Годину дана касније родила им се ћерка Александра.
Године 1959. Пекић је написао први од преко двадесет оригиналних филмских сценарија за главне филмске куће у Југославији, међу којима и Дан четрнаести, који је представљао Југославију на Канском филмском фестивалу 1961. године.
Годинама је Пекић радио на неколицини романа, а када је први од њих, Време чуда (1965), штампан, привукао је пажњу великог броја читалаца, као и књижевних критичара. Овај роман је 1976. издат на енглеском у Њујорку као Time of Miracles. Преведен је на француски 1986, на пољски 1986, румунски 1987, италијански 2004. и грчки 2007. Његов први роман јасно је указао на две важне карактеристике његовог рада - оштар антидогматизам и константни скептицизам у погледу могућег „прогреса“ човечанства.
У периоду између 1968. и 1969. Пекић је био један од уредника „Књижевних новина“. Његов други роман је Ходочашће Арсенија Његована (1970), у коме је, поред осталог, дао слику студентског протеста 1968. у Југославији. Иако се идеолошки дистанцирао од овог опозиционог покрета, нова политичка клима је даље компликовала његов однос са влашћу, тако да је годину дана био без пасоша. Роман је ипак добио Нинову награду као најбољи југословенски роман те године. Енглески превод под насловом Houses of Belgrade (Београдске куће) објављен је 1978. у издавачкој кући Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку, а касније је био преведен на пољски, чешки и румунски.
(Наставак следи...)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.
Comments