Једна од две приче награђене на литерарном конкурсу "Гласа Пеште", на тему заштите животне средине.
Црвени кровови се најпре виде при уласку у Марадик. Из контејнера жућко искочи. Мачка. Не дам да буде мачак. Њена хитрост ме наводи на то. Оде подаље. Мачка је, мијаукање ме још више уверава. А очима тражи свог газду.
„У Марадику све су цркве исте. Ниједна на другу не реже“, огласи се иза мене. Мени се отпрве обратио. По средини ударио. Мачка притрча и уви репом. Нашла је свог газду. Звоно цркве настави да звони.
„Али не звоне у исто време!“ Није ми јасно одакле ми то: Ја дошља у село, да се њему, мачкином газди успротивим!
„Не звоне. Добро сте приметили. Али то је одлука црквених људи.“
„Хоћеш рећи достојанственика. Они мантају звонима. Они о томе одлучују.“
„Звона се сама по себи разликују.“
„Тако мали, а већ паметујеш.“
„Паметовање не зависи од висине.“
„Са тим се родиш или не родиш.“
Ушмркнем једном.
„Притерало, мора се. Нос се запушио“, говорим за себе.
„А бала, кажу лекари, довољно је своју балу узети, доктори промућкају, у мождину неокретних убризгају и покрену их.“
„Ја у то верујем“, не бих да му противречим. Отегло би се.
„Немоћни у све верују.“ Замичем за ћошак села и лако се губим из њега. Равнина. Испред је Крушедол. Има до њега клај, клај!
Једино ме врапчићи поздрављају. И они јер су се уплашили. Сваки своју гранчицу заузео, ја сам прошао. Остали су на њој. Имају свог предводника који их прати док се они играју. Он их обавештава о опасности. Сви га слушају.
Тополе су дуж пута. Заузеле су пут где некад дудови вековали. А сад ниједног. Дошао лептир дудовац неке године и све до корена их однео.
Овде је до пре десетак година био велики виноград. Део иришког виногорја. Ја пролазио. Ја грожђе пробао. Све је то зарасло у шипражје. Највећи део видим, машина нека багеру слична, моћна, рига дим, испред себе све крчи, извлачи. Шта ли ће ту на пролеће бити? С друге стране путић је направљен кроз њиве. У дубини комби са упаљеним светлима. У њему мора да је власник који је купио то имање. Тек сад видим на овом делу да још није уништен шипурак. Ту се његово царство гаси. Сада се са њим растаје. Машина га уништава. Скренућу, док ова машина гута све пред собом, да наберем за мог оца шипурка, здравог, чистог.
„Остави то!“, возач виче: Не дирај!“ Ево га разгаћен, он се уседео у столици, ногама несигуран. На мене креће. Ваљушка се. „Зар не видиш газдин џип?“
„Остави ми бар овај шипурак!“ прстом у уста кренуо. Већ сам му сласт исцуктио, исисао. Он даље да ће. Ја избацим семе од шипурка. Све на земљу, ван њега. Возач ми баца преостали шипак из руке. Залази за џепове, јачи је од мене. Не желим да се противим.
„Ја сам плаћен да све уништим. Капару сам примио. Неће ми дати остало ако те примети!“
„Такав је?“
„Такав је, пријатељу. Није му замерити. Радио је државној безбедности. Памећу се преметнуо.“
***
Под ногама газим што даље одавде да сам. Испред је Крушедол. Погледам ни за се. На горњем џепу шушкавца блато. Нисам одмах спазио да је то отисак. Шапа! Бели кер оних овчара оставио кад се са мном поздрављао. Њему је било само до игре.
Yorumlar