Данило I Петровић Његош (Његуши, Османско царство, 1670 — манастир Подмаине, Млетачка република, 1735) био је цетињски митрополит, обновитељ Цетињског манастира, зачетник борбе за ослобођење Црне Горе од османлијске власти, оснивач црногорске династије Петровића Његоша и човек који је ударио темељ руском култу у Црној Гори.
Данило Шћепчевић је имао свега 13 година када је 1683. године почео разорни Велики бечки рат, последњи освајачки поход османских Турака. Тешка времена кроз која је Данило у младости прошао су оставила битан трајан печат на његово искуство, омогућујући будућем владики да објективно сагледа и проучи судбину свога народа. То је било и пресудно за његово уздизање на ранг црквеног поглавара свога краја и за његове националне успехе који су уследили.
Млади Данило је био, још као 15-годишњак, сведок битке на Вртијељци 1685. године. Подсећајући "кнезове и старјешине црногорске" на овај болан догађај, 22 године касније, он у свом писму каже: „.. Као што вам је познато, колико је само храбрих Срба, Грка, Бугара, Мађара, Немаца погинуло у Бечком рату... Претпостављам да ће вас многи прекоравати, али не брините о томе и немојте никоме одговарати, као племенити и познати хајдуци који погинуше на Вртијељци... На Митровдан, 25. у мјесецу, 1714”
Данило Шћепчевић је први пут упознао српског патријарха из Пећи 1689. године на Цетињу, када је "свети човек" држао ватрене говоре и подизао морал црногорском народу, подстичући Црногорце да се у Христово име прихвате оружја и с његовим благословом крену у борбу против Мухамеданаца, сви уједињени, чак запретивши "под строгом казном екскомуникације", забрањујући борбу под зеленом заставом, посебно под командом Сулејман-паше, који је у блиској прошлости тако много напакостио тамошњем хришћанском живљу.
Будући владика Данило из Његуша је посведочио и још један страховити догађај, тешку превару Млечана из 1692. године. Пошто су Црногорци претходно прихватили повратак млетачке власти у њихове крајеве с циљем борбе против Турака, у чему су побеђени, а Венецијанци и њихов вођа Ђовани Антоније Болица се повукли, Венецијанци су тајно минирали највећу црногорску светињу и потпуно је сравнили са земљом. Цетињски манастир је био најстарији објекат Цетиња, кога је основао још средњовековни великан Иван Црнојевић 1484. године, а и за сам пораз и црногорско страдање окривљени су Млечићи.
Уништавање црногорског националног и верског симбола, места где су се окупљали не само Црногорци, већ и Брђани, па 1680. чак и Приморци који су били подређени сасвим другој држави; светиње која је претходно била претворена у млетачну касарну и центар њихових гувернадура за Црну Гору, имало је за циљ превару примирја с Турцима и елиминацију главне препреке у продору римокатоличке вере на црногорске просторе, програмом који је установљен још 1638. године од стране Конгрегације за пропаганду вере у Риму. Ово је отворило пут неповерењу не само муслиманима, већ и католицима, и отерало будућег владику Данила у потпуну учвршћеност у искључиво православној вјери.
Данило Шћепчевић се још као врло мали младић замонашио, отишавши врло рано од своје куће, и отишао на учење пута Светог Саве у монашком миру и самоћи дружећи се и дању и ноћу са Господом Богом.
- Наставак следи -
(Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине)
Comments