До преломног сукоба између савезника и Мрњавчевића дошло је на Косову пољу 1369. године. Лазар се већ на почетку битке повукао са бојног поља, док је војска ратоборног жупана Алтомановића тешко пострадала, а он сам се једва спасао. Цар Урош био је заробљен са неколико дворских властелина, док су његови људи такође поубијани.
Крај установе савладарства уједно је означио и нестанак макар и формалних трагова централне власти у Српском царству. После 1369. цар Урош практично нестаје с политичке сцене, док Вукашин иступа као самостални владар.
Иако су Дубровчани Урошу до краја његовог живота исплаћивали доходак, у априлу 1370. су се и поред живог цара директно обратили краљу Вукашину који им је самостално и без помињања свог савладара потврдио привилигије.
Сукоби међу властелом су затим и даље настављени. Никола Алтомановић је убрзо успео да се опорави од сукоба из 1369. захваљујући подршци угарског двора. Као сусед и супарник Балшића и противник из 1369, Алтомановић је навукао гнев Мрњавчевића. Сада су Мрњавчевићи, Балшићи и Дубровчани склопили савез против жупана Николе.
У јуну 1371. краљ Вукашин је са сином Марком и бројном војском боравио у Скадру Балшића одакле се планирао поход према Оногошту (данашњем Никшићу). Ипак, дуго планирани савез се распао у последњем тренутку пошто се Вукашин, по позиву брата Угљеше, морао окренути дешавањима на источним границама Серске области.
Крајем седме деценије 14. века Османлије су се учврстиле у долини реке Марице и почели су њихови пљачкашки упади на територије деспота Угљеше. Деспот је већ 1368. водио озбиљне преговоре о савезу са Византинцима, али се од несложног цариградског двора није могла добити брза помоћ, посебно у време када је цар Јован V Палеолог превасходно очекивао помоћ из западне Европе.
Угљеши је конкретну помоћ пружио једино његов брат краљ Вукашин, легитимно крунисани српски краљ. Рашка властела је због непријатељства према Мрњавчевићима остала ван припрема за борбу против Турака, Балшићи су били презаузети сукобима с Алтомановићем и Карлом Топијом, севастократор Влатко 1371. вероватно више није био међу живима, док за Радослава Хлапена није извесно да ли је учествовао у Маричкој бици.
Према српском историчару Радету Михаљчићу читав злосрећни поход из 1371. сведочи о храбрости и државничком таленту Вукашина и Угљеше који су решили да протерају Турке с Балкана заузимањем османске престонице Једрена. Победа на граници била би привремено решење, а заузимање Једрена би озбиљно пољуљало положај Османлија у Европи. Међутим, недалеко од Једрена код Черномена на Марици браћа су изгинула у борби с Османлијама 26. септембра 1371. године.
Услед недостатка извора тешко је рећи ишта одређеније о самој бици. Старац Исаија, савременик догађаја, у свом запису бележи: "Јер Турке не истераше већ сами од њих изгибоше и кости им тамо падоше и непогребене осташе, и велико мноштво војске или погибе од мача или допаде ропства, а неки умакоше и вратише се".
Османска победа је непосредно после битке довела до нестанка Угљешине Серске области, а затим и до тога да су краљ Марко, браћа Драгаши, византијски цар Јован V Палеолог и бугарски владари постали вазали турског султана Мурата I. Српски цар Урош, који у догађајима који су претходили бици није имао никакву улогу, преминуо је 2. или 4. децембра 1371. године чиме је престала да постоји немањићка држава.
Вукашина је наследио његов син Марко, који је легитимно понео краљевску титулу, независно од тога да ли је Марко проглашен за младог краља са царевим пристанком или без њега. Ипак, Маричка битка је означила крај превласти Мрњавчевића, а османском вазалу Марку, од читаве територије којом је господарио његов отац, преостала је само западна Македонија.
Вукашин је био ожењен Јеленом, која се у још назива Аљена и Јевросима. Према легенди, отац и син — краљ Вукашин и краљевић Марко Мрњавчевић, правили су своја венчања у манастиру Зрзе. Познато је да је Аљена надживела супруга и да се после битке на Марици замонашила. Преминула је после 1388. као монахиња Јелисавета.
Вукашин и Јелена имали су бар петоро деце, четворицу синова и ћерку Оливеру:
Марко (погинуо 17. маја 1395), познатији као Краљевић Марко из народне традиције, титуларни српски краљ од 1371. до 1395. године.
Андријаш (умро пре 1399), обласни господар у западној Македонији, потом од 1394. српски властелин у служби угарског краља Жигмунда Луксембуршког (1387 — 1437).
Иваниш, погинуо 1385. у борби са Османлијама на Саурском пољу.
Дмитар (умро после 1407), српски властелин и дипломата Жигмунда Луксембуршког.
Оливера, прва супруга Ђурђа I Балшића за кога је била удата око 1365. до 1371. године.
(Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине)
Commentaires