Крајем 1820. године, кнез Милош је послао пету по реду депутацију у Цариград како би као и претходне поновила своје захтеве. Међутим, у пролеће 1821. године у Влашкој и Пелепонезу избијају устанци које је припремила хетерија. Порта тада је ставила осам српских посланика у Цариграду у тамницу, где ће они остати скоро пет наредних година, међу њима је био и архимандрит Самуило Јаковљевић.
Хетеристи су од кнеза Милоша тражили да зарати са Турцима. План хетериста за ослобађање хришћанских народа од Турака под вођством грчке Хетерије учинио се Милошу нереалним и одбија њихову понуду из личне опрезности и по руским саветима. Милош није желео да предузима ништа све док не види потезе великих сила, а пре свега Русије.
Крајем фебруара 1821. године, кнез Милош је сазвао Скупштину у Крагујевац, због избијања буне у Влашкој, која је претила да се пренесе у Србију, а писмом од 26. марта 1821. године Милош се обраћа Миленку Стојковићу и Петру Добрњцу у Влашкој, који су се прикључили хетеристима, у коме их је упозорио да не покушавају буну из Влашке да пренесу у Србију. У исто време, крајем марта, буна избија у околини Пожаревца предвођена кнезом Стеваном Добрњцем (брат Петра Добрњца) и нахијским кнезом Марком Тодоровићем Абдулом.
Буну је Милош угушио у самом зачетку, а коловође су побегле из Србије. Општи став који је тада преовладао је да су хетеристи закаснили пуних 17 година, а кнез Милош се током 1820-их налазио између две снажне струје, радикалних исламиста и радикалних хришћана, први нису желели да се муртатини (неверници) мешају у било какве државне послове једне исламске државе, а други су желели слободу и државу по било коју цену.
Августа 1821. умро је београдски везир Марашлија, а на његово место долази Абдурахман-паша. Јануара 1825. године у Јасеници против кнеза Милоша избија буна под вођством Миливоја Поповића Ђака, која ће у историји бити позната као Ђакова буна. Побуњеници су у Пожаревцу похарали имовину и конак Јована Обреновића, који је побегао у Пореч. На збору у Тополи побуњеници су истакли 15 захтева – промена пореске политике, укидање неких намета, обнова скупштина кнежина, слобода трговине и слично.
Фебруара Тома Вучић Перишић је потукао побуњенике. Милоје Ђак ухваћен и погубљен у Хасан пашиној паланци. После побуне Милош наредио да се из сваког села проберу један или два стаситија младића и сврстају у “кумпаније” тј. чете, по једну за сваку од 12 нахија. Њих 1147 под именом “Уписани пандури” представљају прву јединицу стајаће војске у Србији.
Крајем фебруара кнез Милош сменио неке старешине укључујући и свог брата Јована, којима је народ био незадовољан. Маја сазвана скупштина народних представника коју су чиниле нахијске и кнежинске старешине, кнезови суда, кметови села. Скупштина изразила поверење Милошу, смањени порези са 20 на 14 гроша, издата уредба о суђењу према којој се странке суде код свог кмета, онда код кнеза и на крају код магистрата тј. великог суда у Крагујевцу.
Године 1825. на руски престо долази нови руски цар жустри Николај I, који је марта 1826. упутио ултиматум у Цариград да се покрену реформе. Султан Махмуд II, 26. маја, укида јаничарски ред, који изазива буну у Цариграду и Босни. У лето 1826. године у Акерману започињу преговори, између Русије и Турске, који ће се окончати потписивањем конвенције, којом се решавало питање самоуправе Молдавије, Влашке и Србије. Међутим, у Цариграду ће се јавити тежња за отпором јер су се око грчког питања удружиле Русија, Енглеска и Француска, које су својим флотама онемогућавале турску флоту да пребаци трупе против Грка. У октобру 1827. удружене флоте ових сила ће поразити код Наварина турску флоту. То је довело до прекида дипломатских односа а потом и до рата између Турске и Русије. Кнез Милош ће током овог рата остати неутралан.
Након руско-турског сукоба и склапањем Једренског мира, септембра 1829. године, Порта се обавезала да изврши Акерманску конвенцију. Султан Махмуд II је већ 18. септембра 1829. године издао претходни акт о самоуправи, који је 2. децембра 1829. регистрован службено у Београду и саопштен Народној скупштини у Крагујевцу.
Порта је 30. новембра 1830. издала хатишериф о самоуправи Србије. Хатишериф из 1830. означио је велики преокрет у развоју Србије. Данак Турској је тачно утврђен. Хатишерифом се гарантује слобода трговања, подизања школа, цркава и манастира, организовања сопствених судова и административних органа. Предвиђено је да турско становништво може да станује само у градовима или да напусти земљу. Поред тога, Порта се обавезала да ће вратити и шест округа, које је Србија изгубила 1813. године. У исто време, 1830, издат је и берат којим је кнезу Милошу Обреновићу признато наследно кнежевско достојанство у његовој породици.
У пролеће 1831. године босански бегови на челу са Хусеин-капетаном Градашчевићем и скадарски везир Мехмед-паша Бушатлија су се побунили против султанових реформи. Милош Обреновића је са једне стране, подржавао антиреформски покрет у Албанији, а са друге стране нудио је српску војску султану да угуши устанак у Босни, који је и избио због припајања шест нахија Кнежевини Србији. Гушећи побуну босанских муслимана велики везир Мехмед Решид паша предао је Милошу и Србији на управу Јадар и Рађевину и делове сјеничке и новопазарске нахије.
Како је Турска одуговлачила са предајом округа, Милош је 1833. године у тим окрузима подстакао побуну против Турака и одмах их запосео војском. Хатишерифом из 1833. године Порта је признала и ову промену. Спахијски (феудални) систем у Србији је укинут, сељаци су постали власници земље. У пролеће 1829. године основана је Законодавна комисија која је започела превод Француског грађанског законика или Наполеонов кодекс из 1804. (Code Napoléon), који је имао више од хиљаду чланова, a замишљено је да буде прилагођен обичајима, потребама народа и преуређен у „Code Miloch“. На Законику су радили: Вук Караџић, Димитрије Давидовић, Лазар Зубан, Сима Михаиловић Слома, Анта Протић, Цветко Рајовић и друти.
Међутим, усвајање законика је одложено за каснији период. Како је кнез Милош хатишерифом из 1830. и 1833. уредио односе према Порти, требало је да уреди и свој положај према народу. Али Милош је избегавао да ограничи своју власти. Он је хтео да остане неограничени господар у земљи, као што је био и дотле. Та његова жеља је међутим, наилазила на отпор и код народних старешина, који су хтели да дођу до утицаја на државне послове, и у народу, који се опирао тиранији.
(Наставак следи)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.
Comments