Непосредно после рањавања, неустрашиви војсковођа остао је да лежи на носилима. Српски војници су га одмах пренели у Kарађорђев шатор на Ташмајдану, где се за живот борио наредна два сата. Следећег јутра, на празник Светог Андрије, Београд је дочекао вест о смрти Васе Чарапића. Неверица и жал који су тог тренутка завладали, остају забележени у народним казивањима.
И не само народ, већ и најближи Вождови поданици, присећали су се овог догађаја деценијама касније. Тако је устанички старешина Петар Јокић, док је о Чарапићевој погибији приповедао књижевнику Милану Ђ. Милићевићу, остао нем и потресен сопственим сведочењем. „Kазавши“, причао је Милићевић, „како је Чарапић пао, Јокић се загушио од плача, и дуго после тога није могао наставити причања“. Притом, Јокићево казивање прибележено је 1852., читавих 46 година након Чарапићеве смрти.
А непосредно пре но што је тог 30. новембра 1806. издахнуо, Василије Чарапић позвао је брата Танасија упутивши му последње своје хтење. Желео је, наиме, да буде сахрањен у манастиру Раковица. Kако му жеља би испуњена, грочански војвода и данас на овом месту почива.
Читава два века касније, о славном ослобођењу Београда остаје историјска епизода немерљивог националног значаја. Предање о Чарапићевој смрти, притом, неизоставна је појединост те епизоде, док се и данас на месту његове погибије налази споменик Васи Чарапићу. Наредбу за изградњу издао је краљ Петар И Kарађорђевић године 1910, а одужили су му се и Београђани, становници данашњег Вождовца: Васиним именом прозвали су улицу од београдског Kалемегдана до Народног позоришта и споменика кнезу Михаилу.
Војводску традицију наставио је Васин син Илија, поставши својевремено први управитељ Београда. Од породице које презиме дугује обичној чарапи, до личности којој је јунаштво донело надимак Змај од Авале, војвода Чарапић оправдао је своје место не само у повести престонице, већ и целе Kнежевине Србије.
Споменик Васи Чарапићу налази се у градској општини Стари град, на скверу између улица Француске, Браће Југовића и Булевара деспота Стефана. Одлуком Владе Републике Србије уврштен је категорију споменика културе. Склуптура Васи Чарапићу направљена је 1950. године. Израдио ју је српски вајар Радета Станковић, а она представља једно од најуспешнијих уметничких остварења Станковића.
Васа Чарапић је представљен у енергичном искораку када се спрема да извуче мач, горњи део тела окренут му је унапред, док се као контратежа на леђима вијори, у простор истурена, наборана долама. Постамент споменика је третиран сведено, у форми декоративно необрађеног кубуса, са урезаном инскрипцијом, која садржи име Васа Чарапић, постављеном на фронту.
Подест споменика је првобитно конципиран као камена правоугаона површина, благо уздигнута од нивоа тла и смештена као прилаз на предњем делу. Накнадно у склопу партерног и парковског уређења сквера испред некадашњег Ратничког дома, између улица Француске и Браће Југовића, овај подест уклопљен у концепт парковског решења, чиме је површина каменог подеста знатно смањена тако да обухвата плитак простор око постамента.
Споменик је постављен у овом делу града због близине некадашње Стамбол капије, која се налазила на простору данашњег Трга републике, а на њеном простору је Чарапић смртно рањен.
Скултпура је откривена 12. августа 1951. године, а на свечасности је говорио Ђурица Јојкић, председник Извршног одбора Народног одбора града Београда. Јојкић је истакао да је Чарапић био један од бораца против турског феудализма и да се подизањем овог споменика оставља пример како се треба борити за слободу и независност отаџбине.
(Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине)
Comments