Aleksandar Čotrić: Priče Dragana Jakovljevića riznice mudrosti prošlosti i sadašnjosti

Mislim da bi mnoge rečenice izvučene kao citati iz Draganovih priča dobro zvučale i u toj formi, i da bi mogle da se čitaju kao zlatne misli i neprolazne mudrosti. Zasluga je autora da se, dok čitamo njegovo delo, osećamo veoma prijatno, zadovoljno, ispunjeno, a takvo osećanje ostaje i nekoliko dana pošto knjigu odložimo, kaže poznati srpski književnik i kritičar Aleksandar Čotrić, u svom prikazu zbirke priča "Kaldrma" Dragana Jakovljevića, pisca koji živi i stvara u Budimpešti.

Dragan Jakovljević poznat nam je kao naučni istraživač, profesor univerziteta, dugogodišnji glavni urednik pojedinih medija u Mađarskoj, a danas i kao stalni dopisnik beogradske „Politike“ iz Budimpešte. Ali, pre svega, poznat nam je kao talentovani i afirmisani pisac – romansijer, pesnik, esejista, pripovedač, novelista, satiričar. Stvorio je mnogo značajnih književnih dela, čija je relevantnost očigledna i kritičarima i čitaocima.

Ponekad se čini da je piščev cilj da istakne sve aspekte ljudskog života - sve njegove suptilnosti i sve njegove moralne aspekte. I ne može se reći da nije uspeo da se nosi s ovim zadatkom, jer su sva njegova dela raznovrsna i duboka i dotiču najrazličitije aspekte života. Glavna tema koju pisac otkriva je život običnih ljudi. On slika svakodnevicu i, uverljivo opisujući ponašanje likova, kroz dramatičnu fabulu prenosi do čega može dovesti takav pristup ljudskoj egzistenciji.

Autor predočava likove, detalje, prizore iz svakodnevnih situacija tako sažeto i jasno, da ga takav pristup uzdiže u vrhove savremene srpske pripovetke. Priče iz knjige „Peštanska ruža“ izražavaju misao i ideju kroz minimumom reči i maksimum smisla. Skoro svaki rad je kratak i nalazi se na jednoj ili nekoliko stranica, ali veoma konkretno i jasno prenosi određenu ideju. Pisac se ne gubi u raznim idejama i svako njegovo delo služi jednom zapletu i jednoj, za njega važnoj, slici.

Tradicionalno, vrhunski književni žanr se naziva roman, jer je univerzalan, sveobuhvatan i daje sadržajnu epsku sliku sveta u celini. Međutim, Dragan Jakovljević je autor koji kratku priču legitimiše kao jedan od najuticajnijih proznih žanrova, čiji umetnički svet nije inferioran u odnosu roman. Naprotiv, njegova priča nije samo „odlomak romana“, kako je bilo uobičajeno posmatrati ovaj žanr pre pojave ruskog pisca Antona Čehova. Činjenica je da roman ima svoje zakonitosti, svoj ritam i tempo pripovedanja, svoju skalu, svoju dubinu prodora u psihološku, moralnu suštinu čoveka i sveta. Međutim sve to na određeni način sadrže i Jakovljevićeve priče. Ispostavlja se da su ove „jednostavne“ priče, u stvari, veoma složene i da čitajući ih, imamo osećaj neiscrpne misterije žanra. I to dovodi do nastavka potrage.

Priče u zbirci su tople, nostalgične, emotivne, nežne, katkad humorne, katkad setne. Uvek sadrže neku poruku i pouku o dobroti, porodičnim vrednostima, solidarnosti, praštanju, toleranciji, značaju znanja i obrazovanja, važnom mestu književnosti i kulture u društvu, otuđenosti savremenog čoveka, posebno zbog prodora virtualnog načina komunikacije, potrebi čuvanja ugrožene planete...

Pripovetke su veoma raznovrsne žanrovski, semantički, leksički, tematski, stilski, po dužini, po mestu i vremenu dešavanja. To govori o umešnosti pisca da se transformiše i da na različite načine pripoveda o različitim događajima i povodima. Neke priče su, zapravo, mini-eseji, ogledi, analize. Neke su biografske i, po mom skromnom mišljenju, najautentičnije, najživotnije i najuspelije. Neke su, pak, dostojne naših najboljih satiričara. Neke predstavljaju izvanredne izlete u prošlost. Neke nam približavaju život u Budimpešti kroz priče o palatama, stanovima i stanarima u njima, stvarima koje menjaju vlasnike, završavaju na tamošnjem buvljaku ili antikvarnim radnjama, pa se opet vraćaju u stanove, Keleti železničkoj stanici, tramvajima, parkovima, kafeima, operskim pevačima u njima, vožnjom tramvajima... Osim o ljudima, ove priče su i o životinjima – pre svega kućnim ljubimcima psima i mačkama.

Kroz priču o novinarskom poslu autor demonstrira koliko je za pisca važno da ispeče žurnalistički zanat, da bi mogao, kao što njemu uspeva, da se izražava kratko, jasno, razumljivo, da govori o suštini, a opet i koliko je važno za novinara da, kada ovlada književničkim veštinama, može da opisuje unutrašnja stanja, da razume emocije, da slika psihološke portrete, da njegova priča bude višeslojna i višeznačna.

Dragan Jakovljević se u nekoliko priča bavi pozivom pisca, posebno kroz razgovor, imaginarni ili stvarni, svejedno, s jednom damom koja govori, verovatno, u ime mnogih i postavlja pitanja: zašto pisac piše kada danas niko ne čita, niti se pisana reč plaća, da li je to gubljenje dragocenog vremena? Njen sagovornik odgovara kontrapitanjima – da li ona diše, da li se hrani? I kroz ta pitanja, zapravo, izjednačava potrebu za pisanjem s ovim osnovnim ljudskim potrebama. Parafrazirajući staru izreku, dolazimo da zaključka: „Ne mora se živeti, mora se pisati“. I jasno nam je da je naš autor od onih koji ne žive od pisanja, već koji za pisanje žive.

Za njega je misija stvaranja potreba da oplemeni ovaj svet nekim svojim saznanjima, iskustvima ili porukama, da kroz pisanje oseti isceliteljsku moć, najpre za sebe, a zatim i za sve one koji vole i imaju potrebu da čitaju. Veoma je u tom smislu poučna i upozoravajuća priča o tome kako društvene mreže mogu da progutaju talentovanog pisca, tako što, zbog objava i statusa na Fejsbuku, te instant i lažne popularnosti, zanemaruje ozbiljno i posvećeno pisanje književnih dela.

Priča „Bombona za Sergeja“ mogla bi i trebalo bi da se nađe u antologijama priča za decu. Ima u pričama Dragana Jakovljevića sete, elegije, nostalgije za minulim vremenima kada su ljudi bili bliži, prisniji, neposredniji, kada nije bilo interneta i društvenih mreža, u šta jedan mladić koji se pominje u priči ne može da poveruje.

Žanrovsku specifičnost priča našeg autora generiše nesvakidašnji spoj anegdote i parabole, jer se inovacija ovog briljantnog pripovedača sastoji, prvenstveno, u međusobnom prožimanju i preobražavanju anegdote i parabole. Uspostavljen je princip dva, naizgled, međusobno isključiva načina razumevanja stvarnosti. Ovi žanrovi, uz svu njihovu suprotnost, imaju mnogo zajedničkog: odlikuju ih kratkoća, tačnost, ekspresivnost, sažet prikaz individualne psihologije likova, situacioni ili zaplet zasnovan na zabuni i zameni identiteta, nekomplikovana kompozicija.

Draganove priče iz anegdotskog pripovedanja crpe humornost, dinamičnost, neobičnost, usmerenost na glavnu radnju, originalnost, „trenutnost” situacija i scena i istovremeno životnu autentičnost i uverljivost, ekspresivnost dijaloga, dajući im apsolutnu autentičnost u očima čitaoca Iz parabole priče preuzimaju mudrost, filozofiju, dubinu, univerzalnost priče čiji je poučni smisao trajan. Poznavajući ovu osobinu poetike priča, ozbiljan, pripremljen čitalac će u njima videti, ne samo naizgled obične situacije, ne samo priliku da se osmehne ljudskoj gluposti, već i razlog za razmišljanje o sopstvenom životu i ljudi oko njega. One slikaju današnjicu, ali predstavljaju i hroniku minulih vremena, i prenose mudrost i prošlosti i sadašnjosti  - budući da se vrednosti i univerzalni moral ni na koji način nisu promenili.

Mislim da bi mnoge rečenice izvučene kao citati iz priča dobro zvučale i u toj formi, i da bi mogle da se čitaju kao zlatne misli i neprolazne mudrosti. Zasluga je autora da se, dok čitamo njegovo delo, osećamo veoma prijatno, zadovoljno, ispunjeno, a takvo osećanje ostaje i nekoliko dana pošto knjigu odložimo.