Поставку о миграцијама и уметности у Галерији Марице српске отвара, не случајно, монументална слика Уроша Предића „Свети Никола спасава бродоломнике” из 1932. Слика приказује чамац у таласима, са људима разних вероисповести и на коме пише „Вера”, а над њима је светац.
Обилазећи Галерију Матице српске и изложбу, посвећену теми мигра-ција и уметности, чули смо и нео-бичну, наизглед споредну ствар. Неки европски музеји нису по-казали спремност да европској престоници културе позајме дела Ел Грека, Виже Лебрен и Марка Шагала. Сликари су били мигранти, па је ауторски тим изложбе градио концепт и на томе. Помогли су ипак неки други. Дела три уметника су тако стигла у Нови Сад и пред публиком ће бити до краја априла, као део велике изложбе „Миграције у уметности ‒ уметност миграција”.
Занимљиво је да ни савремени сликари нису били спремни да се „упусте” у ризик мигрирања у простор галерије, али се то разумело као последица актуелне пандемије и неизвесности сутрашњице. О томе у својој „Речи унапред”, у каталогу који прати изложбу пише управница Галерије Матице српске Тијана Палковљевић Бугарски. Дела савремених сликара, према њеним речима, замењена су радовима домаћих уметника и просторним интервенцијама уметника-аутора изложбе.
Ауторски тим се две године бавио феноменом миграција кроз одабране примере у уметности: Данило Вуксановић, Јелена Огњановић и Лука Кулић. У тој преокупацији галеријских кустоса настала је и књига есеја „(П)огледи ка миграцијама”, где је реч дата и стручњацима социологије, историје, историје уметности, теорије књижевности.
Вуксановић је разматрао миграције као уметнички случај, бавећи се сликом „Сеоба Срба” Паје Јовановића. Огњановићева је повезала судбине три поменута сликара-мигранта из различитих епоха, док Кулић тумачи савремену сцену, попут субверзивности „Дидактичког зида” Младена Миљановића из БиХ или духовитости видео-рада „Баида” руске уметнице Таус Макачеве са Венецијанског бијенала.
Ипак, слика „Сеоба Срба”, која се доживљава као национална икона и има неколико верзија, а која је за ову прилику позајмљена из Народног музеја у Панчеву, није прво што дочекује посетиоца. Слика је попут печата остављена за крај. Ту на неки начин комуницира са верзијом „Сеоба” из поседа СПЦ, Патријаршије у Београду, која на огромном екрану у новосадској галерији „оживљава” уз савремене технологије.
– Када смо видели да слику из Патријаршије, шест пута четири метра, не можемо да унесемо овде, направили смо њену анимацију и Блажа Поповић је урадио документарни филм о њој – прича за „Политику” Данило Вуксановић.
Од њега смо чули можда мање познати детаљ из миграционог живота слике, верзије из Панчева. Галерији Матице српске био је понуђен њен откуп за 2.000.000 динара и било је уговорено са посредником, панчевачким адвокатом, да јој слику прода до 31. децембра 1971. Дан пре тога, продата је Музеју у Панчеву као пречем купцу, по Закону о заштити споменика културе. Галерија се сматрала оштећеном јер није било решења надлежног завода да је та слика споменик културе.
На свим верзијама о Великој сеоби Срба, догађају из 1690, појављује се кивот, у коме су монаси понели мошти кнеза Лазара, па је за изложбу направљен дрвени ковчег са позлатом „Квазикивот”. Вуксановић се као аутор-уметник при том поиграо, додајући овој сцени и пасош „Царство Небеско” са представом кнеза Лазара – поклон за посетиоце.
Изложбу о миграцијама и уметности отвара, не случајно, монументална слика Уроша Предића „Свети Никола спасава бродоломнике” из 1932. један од бисера Галерије. Слика приказује чамац у таласима, са људима разних вероисповести и на коме пише „Вера”, а над њима је светац.
– Свети Никола на слици Предића бродоломнике ставља све заједно у исту раван. Чинило нам се да то на почетку може да на добар начин повеже и изгради наш однос према миграцијама, да бисмо можда поставили питање одакле долазимо и куда идемо, и да ли смо на неки начин сви мигранти – објашњава Вуксановић.
Изложене су две старе иконе. Једна је из 16. века и у српској стручној јавности се приписује Ел Греку, сликару Доменикосу Теотокопоулосу са Крита, који је своје познатије име стекао у Шпанији. Та „Богородица утешитељка” је позајмица из Цркве Светог Јована у Бенковцу.
– Аника Сковран је 1997. године писала о овој икони и закључила, на основу малих композиција са стране, где је видела многе ренесанске елементе, да то можда може бити Ел Греков рад – наводи кустос.
Друга икона из 17. века, „Десет критских мученика” мајстора Виктора има анђелчиће, па је сусрет две иконе попут сусрета Истока и Запада.
– Хтели смо да испричамо причу о Ел Греку који је од Крита преко Венеције и Рима каријеру завршио у Шпанији и како је од византијског иконописца постао сликар ренесансе – објашњава један од аутора.
Међу делима мигрантске тројке сликара налазе се и нежни портрети француске уметнице Елизабет Виже Лебрен, која је за време Француске револуције побегла у Русију са ћерком и ту сликала високи слој друштва.
Изложено је и Шагалово уље „Кућа у Љозни”, родном месту мајке уметника јеврејско-руског порекла који из Русије одлазио у Париз и враћао се назад. Пред публиком су и Шагалови цртежи, акварел и уље.
– Уз Ел Грека, ове приче из историје уметности говоре о кретању уметника кроз различите системе, уређења и њихово прилагођавање – каже кустос.
Вода и чамци којима се прелази на другу обалу један су од мотива изложбе. Лука Кулић поставио је инсталацију „Одрази”, где у базену са водом плутају лагани папирни чамци.
Девет мермерних плоча од 130 килограма, „Дидактички зид”, унето је у галерију, а на њима уметник из Бањалуке, као у приручнику ЈНА, даје упутства мигрантима на њиховом опасном путу ‒ како да се оријентушу у природи, избегну баријере, бодљикаву жицу и слично.
Камен је одабран, према речима кустоса, намерно, као нешто постојано, у исто време супротно несталности миграција. Није случајно изабран ни материјал, ћебе од филца на коме је радио, у једном од изложених серијала, ангажовани уметнички пар Рена Редле и Владан Јеремић, јер то ћебе веома подсећа на оно које добијају избеглице.
Апсурд рата и тешка судбина миграната приказани су импозантном композицијом Сафета Зеца „Брод”, дугом 11 метара, која се угледа на Жерикоов „Сплав медуза”. Подлога су новинске хартије са вестима о мигрантској кризи из Италије и целе Европе. Људи на броду су готово без идентитета, у белим згужваним мајицама и кошуљама, повезани једном црвеном нити.
Comments