Седамнаест година провела сам у Будимпешти, а живим седам година у Београду. У оба града сам ишла у средњу школу и у оба града сам студирала. Kада сам се тек доселила у Београд запазила сам неколико културолошких различитости.
Пише: Тијана Станковић, студенткиња
Београд и Будимпешта – две метрополе, две престонице на обали Дунава. У центру Мађарске и у центру Србије вековима леже два велеграда, међусобно удаљена свега 400 километара. Имали су бурну и богату историју; повремено је њима чак владало исто царство, а ипак су постали тако различити.
О лепотама Будимпеште и Београда, мостовима, тврђавама и трговима знају сви који су посетили Будимпешту. Овај текст је посвећен разликама које не могу да се уоче кратком туристичком посетом.
Сви ми знамо да је Београд познат по својим кафанама, сплавовима и ноћном животу. Тако нешто дефинитивно не може да се каже о Будимпешти. Пре свега у Будимпешти не постоје кафане, тачније иако постоје, нису сличне београдским. У будимпештанској „кафани“ нема живе музике, а музика која се пушта обично није мађарска. То је нешто сличније баровима, где млади свраћају на једно пиће пре одласка у ноћни клуб.
Док се у кафанама искључиво седи за столовима, у клубовима се само стоји, столови не постоје, евентуално неколико барских столица поред пулта, и наравно опет се не пушта мађарска музика. Сваки клуб је заправо један велики простор за ђускање. Ипак, позитивна страна је то што не треба да резервишете сто или сепаре, већ можете само да улетите у било који клуб кад вам падне на памет.
Могуће да сте већ чули за „руин барс“ у преводу „крш кафане“ у Будимпешти, које су познате по свом аутентичном, рустичном изгледу, али због папрених цена оне су више мамац за туристе него што су места за излазак локалцима.
И док у Београду студенти седе на клупицама, у Будимпешти је сасвим природна ствар у врелој летњој ноћи купити флашу вина и са другарима сести на Трг Деака Ференца, било да се школујете или зарађујете хиљаде евра. То се не сматра забавом сиромашних, већ опуштеним ноћним изласком. Постоји један мали базен на главном тргу Будимпеште, око ког се од јуна до септембра сваке вечери окупљају локалци и туристи уз пиво, вино или чак нешто жешће. Иако је конзумирање алкохола на јавном месту у Мађарској забрањено, комунална полиција не обраћа пажњу на то и опоменуће вас само уколико ускочите у базен.
Брза храна на коју можете да налетите на сваком ћошку у Будимпешти јесте гирос. Тачније, зову га гирос, али је више кебаб. То је најјефтинија брза храна коју можете да нађете у центру града, и идеална је када огладните у пола ноћи. Уколико само напоменете које место има најбољи гирос, изазваћете жучну расправу у друштву. Толико сам „мађарских гироса“ појела у животу, да ми се кебаб у Истанбулу уопште није допао. С друге стране, Београд обилује пљескавицама, па би овде било "изједначено", јер је ипак све ствар укуса.
Будимпешта има чак четири државна универзитета и поред тога неколико приватних. Наравно, иако су факутети Београдског универзитета расути по целом граду, постоје места, кафане, паркови које претежно посећују само студенти. У Будимпешти је студентски живот много централизованији, читав унивезитет или већи део је обично на једном месту, а одмах поред њега се налази и студенски дом. На тај начин студенти који долазе из провинције много лакше се сналазе. Око зграда свих унивезитета постоје кафићи или јефтини расторани, прилагођени студенском џепу, који брзо постају главно место студентске омладине.
Kо части? Па, Мађари не! Ако вас неко у Београду позове на пиће, зна се - он окреће туре. А ако вас у Будимпешти позове на кафу или вечеру, не рачунајте да та особа плаћа. У Мађарској је најнормалнија ствар да свако плати оно што је попио или појео. Наравно ако немате довољно новца, наћи ће се неко ко ће вам позајмити, али чашћавање као обичај уопште не постоји.
Kада одете на нечији рођендан у Будимпешти, који се слави у кафићу или бару, не рачунајте на то да ће славњеник да плати цео рачун. Штавише, ако се појавите без поклона, ред би био да ви слављенику купите једно пиће.
У сваком случају, и Београд и Будимпешта имају своју чар. Ја се увек са носталгијом присећам оног града у ком управо нисам. Оба града су ми исувише драга да одлучим где више волим да живим. Обично када ме родбина упита „Где је боље тамо или овде?“, вероватно очекују неки кратак одговор, а мене баце у тешку дилему па добију читаву „причу о два града“.
留言